Kod zakona imamo neku vrstu izreka, koje književno najviše liče mudrosnim. U svakom slučaju, ova se vrsta spisa nikako ne sme preskočiti pri tumačenju Biblije, koja se, kao što smo još u početku videli, kod Izraelaca jednostavno nazivala Zakon. Pri tumačenju ove ključne vrste biblijskih spisa treba da primetimo sledeće tačke:

Zakonske uredbe su obično paradigmatične

To znači da nisu dati svi mogući slučajevi, nego obrasci delovanja. Drugačije rečeno, izjava poput “Ako vidiš gde je nenavidniku tvojemu pao magarac pod teretom svojim, nemoj da ga ostaviš, nego mu pomozi.” (2. Mojsijeva 23,5) ne odnosi se samo na magarce. Štaviše, kada bolje iščitamo tekst, shvatamo da je opšte načelo ovog teksta da neprijatelju ne treba da uzvraćamo mržnjom, nego treba da mu pomognemo u potrebi.

U tumačenju uredbi trebamo da shvatimo istorijski kontekst

Nekada je on sam po sebi jasan, a moralne zapovesti imaju praktično bezvremensko važenje. Katkad, međutim, nismo sasvim upoznati s okolnostima u kojima su date neke zapovesti i moramo biti pažljivi pri njihovom razotkrivanju, kako ne bi iskrivili osnovni smisao uredbi. Isto tako, dobro je upoznati i tada važeće zakonike na Bliskom Istoku, kako bi poredeći Stari zavet i bliskoistočne zakone uvideli naprednost Starog zaveta. Propis iz 3. Mojsijeva knjige 19,19 “ne zasevaj njive svoje dvojakim semenom, i ne oblači na se haljine od dvojakih stvari”, deluje vrlo čudnovato, dok ne shvatimo da su dati u kontekstu neznabožačkih običaja “venčavanja” semena, kako bi se osigurala plodnost. Tako nam ovi propisi prije svega zabranjuju praznoverje, vračanje i idolopoklonstvo. Poznati lex tallionum (“zakon odmazde”) “oko za oko, zub za zub” (2.Mojs. 21,23-25) treba prvo shvatiti u kontekstu tadašnje prakse osvete (1.Mojs. 4,23-24; 34) i uvideti kako se ovim propisom suzbija začarani krug osvete i uvodi zakonitost u kažnjavanju. Sam propis treba shvatiti paradigmatično, a ne doslovno. Drugo, posmatrajući tadašnje mesopotamske zakonike, npr. Hamurabijev, vidimo kako su klasno obeleženi: kazna bi bila manja ako bi društveni status oštećenika bio niži (§195 i 199 u Hamurabijevu zakoniku). U poređenju s takvim propisima, biblijske odredbe deluju vrlo savremeno.

Treba prepoznati vrste propisa

Načelno razlikujemo dve vrste propisa:

• Apodiktični– obično započinju s “ne” (“nemoj”) ili s pozitivnom naredbom (“poštuj” “drži”) i jasno daju opšta načela ponašanja. Najizrazitiji primer apodiktičnih zakona jesu moralni propisi Dekaloga (2.Mojs. 20,1-11).
• Kazuistični– obično započinju s “ako” i daju nekakav primer u kojem se nalaze opšta načela, ne baš toliko jasno određeno. “Lopov mora nadoknaditi štetu. Ako nema ništa, njega za njegovu krađu treba prodati.” Ovim se podrazumeva načelo vraćanja štete, što u određenom slučaju može značiti i prodaju lopova u ropstvo.

Svako razumevanje teološkog značenja starozavetnog zakona treba započeti s Novim zavetom.

Nije tako jednostavno odrediti koji propisi od njih 613 (prema rabinskom brojanju) vrede i za današnje hrišćane; zato mora da se dobro savlada učenje Novog zaveta o Zakonu. Tek kada se zakonski propisi na ovaj način protumače, hrišćanin može da kaže kao psalmista: “Ljubim tvoj Zakon” (Ps 119,163).