Ovo je svakako jedno od spornih pitanja u vezi s Biblijom. Vekovima je vladalo tradicionalno uverenje da je pisanje Biblije započelo s Mojsijem u 15. veku pre Hrista a završeno s apostolom Jovanom krajem 1. veka posle Hrista. Naučnici XIX i XX veka osporavaju ovakvo shvatanje, te Mojsijeve spise pomeraju vekovima unapred, dok su Jovanove spise neki smeštali čak na kraj II veka posle Hrista.
Koji kriterijumi vode naučnike u određivanju vremena nastanka? Nabrojaćemo one najglavnije i videti koliko su oni pouzdani:
Starost rukopisa
Ovo je najmanje pouzdan kriterijum. Nije potrebna velika mudrost da se zaključi da ako imamo neki rukopis iz 300. god. posle Hrista da knjiga nije mogla nastati sto godina kasnije. Ali kada je ona nastala? Rukopisi su uvek prepisi knjiga, a ne njihovi originali (autografi). Oni mogu biti vekovima mlađi od originala – kao što u slučaju Platonovih ili Aristotelovih dela ta razlika iznosi više od hiljadu godina.
U istraživanju Biblije ovaj metod je pomogao da se utvrdi vreme pisanja Jovanovog jevanđelja – budući da je pronađeni rukopis datirao iz perioda oko 125. godine posle Hrista postalo je jasno da nisu ispravne teze o nastanku ovog dela krajem drugog veka. Sada je utvrđeno da je ono nastalo još u prvom veku.
Jezički kriterijum
Svaki jezik se razvija i mi već jasno razlikujemo u našem jeziku iz kojeg veka potiče neki spis. Međutim, u proučavanju Biblije taj je kriterijum prilično “klimav”. Jevrejski jezik Starog zaveta nije trpeo tako značajne promene tokom deset vekova razvoja biblijskog teksta. Još se manje menjao jezik Novoga zaveta tokom pedesetak godina koliko je trajalo pisanje novozavetnih spisa. Svako naučno dokazivanje da je jevrejski jezik ovoga teksta mlađi od nekog drugog teksta prilično je problematično.
Istorijski kriterijum
Na osnovu ovoga kriterijuma pokušava se videti da li postoje neki istorijski zapisi u drugim izvorima o određenim biblijskim knjigama. Tako u knjizi proroka Jezekilja (14,14) iz 6. veka pre Hrista imamo spominjanje Jova, junaka istoimene biblijske knjige, što znači da je ona starija od knjige proroka Jezekilja. Ali koliko starija – to je pitanje na koje nauka ne može da da pouzdan odgovor.
Postoji i druga vrsta ovog istorijskog kriterijuma. Prema njemu možemo na osnovu dostupnih arheoloških i istorijskih činjenica doći do saznanja da li autor knjige poznaje razdoblje u kojem je tradicionalno smeštena knjiga ili u kojem autor tvrdi da se nalazi (kao što na primer Danilo sebe smešta u 6. vek pre Hrista).
Svakako da i tu preciznost varira: za Knjigu Isusa Navina znamo da gradovi koje ona spominje postoje pre 10. veka pre Hrista što nam sugeriše da je i spis nastao u periodu pre 10. veka. Kod Jovanovog jevanđelja taj datum je znatno precizniji. Budući da su tremovi ribnjaka Vitezde nestali padom Jerusalima 70. godine posle Hrista sigurno je da je autor živeo u vremenu pre 70. godine i da je spis nastao najkasnije krajem 1. veka posle Hrista.
Ipak pošteno je priznati da nam određene biblijske knjige ne daju gotovo nikakvu istorijsku pozadinu (brojni psalmi, neki mali proroci) i da je nemoguće tačno ih smestiti u istorijsko razdoblje.
Neka pitanja će sigurno i dalje ostati otvorena, ali uglavnom može da se s priličnom izvesnošću potvrdi hronološka tablica Biblije:
Stari zavet: 15 – 4. vek pre Hrista.
Novi zavet: oko 50. do oko 95. godine posle Hrista.
Neki Knjigu ponovljenog zakona (Peta knjiga Mojsijeva), smeštaju u vreme verske obnove Isusa Navina (640-609. godina pre Hrista), tumačeći da događaj opisan u 2. Carevima 22,8-10 upućuje na stvaranje, a ne na pronalaženje spisa. Činjenica je međutim da se još tokom vladavine Manasije (796-781. godina pre Hrista), i to na samom početku vladanja, spominje citat iz Ponovljenog zakona (vidi 2. Carevima 14,6), što nedvosmisleno pokazuje da je poslednja knjiga Petoknjižja autoritet i pre osmog veka. Time otpada i teorija da je Ponovljeni zakon knjiga starije predaje koju donose ostaci prognanih Izraelaca negde nakon 722. godine pre Hrista (kada su Asirci osvojili Samariju).
Sigurno je da su prvi spisi Staroga zaveta Mojsijeve knjige, a da među poslednjim nastaju knjige proroka Zaharije, Ageja i Malahije. Što se Novog zaveta tiče, još nije sasvim jasno da li je prvi nastali spis poslanica Galatima ili Prva Solunjanima, kao ni da li je poslednji nastali spis Jovanovo Otkrivenje ili Jevanđelje po Jovanu. No, to može da dovede samo do manjih pomeranja (od po par godina) u prihvaćenoj hronologiji.