Tumačenje Biblije je temeljni aspekt hrišćanstva: upravo na tumačenju se zasniva svaka teološka doktrina, kao i konkretni moral i ponašanje pojedinca i hrišćanske crkve. Tumačenje Biblije je predmet naučne discipline nazvane hermeneutika (od grčke reči hermeneuo koja znači “tumačim”). Oblici ove reči nalaze se na više mesta u Novom zavetu, a najpoznatije je u Luka 24,27 gde piše da je vaskrsli Isus dvojici putnika za Emaus “protumačio” (diermeneusen) sve što je o Njemu u Pismima. Osnovna svrha biblijske hermeneutike jeste da utvrdi šta je Bog rekao kroz svoju reč, jer se u protivnom ne može načiniti nikakva doktrina niti podsticati bilo kakvo ponašanje.

Zadatak tumača jeste da jasno odvoji ono što je Božja Reč, od onoga što je samo ljudska misao. Možemo slobodno da kažemo da su svi doktrinarni problemi, zablude, krivoverja i zastranjenja zapravo utemeljeni na greškama u tumačenju, što je i osnovni razlog činjenice postojanja mnoštva različitih Crkava. Stoga je tumačenje Svetog Pisma najozbiljniji i najodgovorniji zadatak čoveka koji želi da upozna Božju volju.

Biblijska hermeneutika kao nauka o tumačenju Svetog pisma može da se podeli na opštu hermeneutiku, koja daje načela razumevanja koja vrede za sve biblijske tekstove i posebnu hermeneutiku, koja daje načela razumevanja određenih vrsta biblijskih tekstova (hronologije, proročkih spisa, poređenja, itd.). Treba još i podvući da hermeneutika ne daje tumačenje nego pravila tumačenja Svetog Pisma, što ujedno znači da neko može dobro da razume hermeneutička pravila, a da ipak ne tumači dobro Bibliju.

Ličnost i pomagala biblijskog tumača

Biblijski tumač pre svega treba da bude duhovna osoba koja iskreno želi da shvati šta Bog govori u Bibliji. Svaki pokušaj dokazivanja svog stava, isticanja vlastite originalnosti i slično nužno će dovesti do iskrivljavanja biblijske poruke. Isto tako, biblijski tumač mora da bude predani radnik, koji zna da mu tumačenje neće tek tako pasti s neba na glavu. On nikako ne sme da prezire  prethodni rad drugih tumača i spreman je da se uči od drugih, što nikako ne znači da je njegova dužnost samo da ponovi ono što su rekli prethodnici. Njegova  pomagala su najnovija kritička izdanja Starog i Novog zaveta, najbolji prevodi, biblijski rečnici i konkordansi, enciklopedije i atlasi, arheološki i istorijski priručnici, kao i raznoliki komentari biblijskih tekstova. Shvatanje da je dovoljno samo pročitati Bibliju i moliti Duha Svetoga kako bi se razumela Božja reč samo je izgovor za duhovnu i intelektualnu lenjost.

Vrste tumačenja

Načelno gledano, postoje samo dve vrste tumačenja – ispravno i neispravno. Ispravno je ono tumačenje koje izvodi iz teksta njegovo izvorno značenje i naziva se egzegezom (od grč. riječi exegesis – izvođenje).

Neispravno je ono tumačenje koje svoja shvatanja nameće biblijskom tekstu, odnosno unosi ih u tekst, zbog čega se naziva ajzegezom (eisegesis – uvesti).

S druge strane, kada se u hermeneutici govori o vrstama tumačenja, onda se izdvajaju dve ključne vrste:

Alegorijsko tumačenje

Prema ovom verovanju, biblijski tekst ne treba shvatati doslovno, nego preneseno. Ispod slova se krije pravi smisao, koji je najčešće potpuno drugačiji, ako ne i suprotan, doslovnom smislu. Iz tih razloga neko će ovo tumačenje nazvati duhovnim.

Alegorijsko tumačenje se pojavilo u okviru grčkih (posebno stoičkih) tumačenja Homera i Hesioda. Budući da su njihova dela sadržavala pojedinosti i ideje koje su se suprotstavljale zaključcima racionalnih filozofa, pokušalo se s pomirenjem mitologije i filozofije tako što su se mitološki tekstovi tumačili alegorijski. Ovakav pogled uticao je i na jevrejske filozofe (Filon), koji su u Aleksandriji započeli s alegorijskim tumačenjem Starog zaveta, što je bio pokušaj pomirenja Platona i Mojsija. Taj način razmišljanja utiče i na ranohrišćanske aleksandrijske teologe, Klimenta i Origena, a uticaj ove škole mišljenja bio je presudan za srednjevekovno tumačenje Pisma, te tako i za srednjevekovnu teologiju.

Konkretnije govoreći, alegorija je kada u Avramu i Sari vidimo simbole uma i vrline; u sedmokrakom svećnjaku sedam planeta; u pločama zapovesti Univerzum; a u Sari i Agari simbole istinske Mudrosti i paganske filozofije.

Doslovno tumačenje

Bolji naziv za njega bio bi literarno tumačenje, zato što naziv “doslovan” može navesti na ideju da Biblija nema nikakvih simbola. Literarno ili književno bi tumačenje značilo da se tekst tumači prema njegovoj vrsti: ukoliko se radi o opisu događaja, onda ga treba doslovno razumeti kao događaj; ukoliko se radi npr. o poređenju, onda ga treba razumeti kao poređenje (dakle, razumevajući simbole), ali nikada ne ići izvan granica samog teksta. U skladu s tim, Sarino proterivanje Agare treba razumeti kao doslovan događaj; poređenje o deset devojaka ne treba gledati kao na doslovan događaj, ali niti iz njega izvoditi učenja o Duhu Svetome, uslovnosti spasenja, itd.

Duhovno-pastoralno tumačenje

Ono se obično navodi kao zasebna vrsta tumačenja, premda za tako nešto nema istinskog opravdanja. Često se pod pastoralnim tumačenjem smatra ono koje ističe praktičnu pouku, bez zadržavanja na nekim tehničkim detaljima. Tačno je da pastor ne treba da daje semantičko-sintaktičke analize, ali mora da ih poznaje i strogo ih se pridržava, jer će u protivnom dati nešto što zvuči pobožno, ali nije Reč. Ukoliko se pastoralno tumačenje strogo pridržava egzegeze, onda je ono samo njeno pojednostvaljeno iznošenje. S druge strane, egzegeza ni u kom slučaju ne bi trebala značiti suvu analizu bez pouke, ali pouka stupa tek kad je egzegeza završena. Ponekad se pak pod pastoralnim tumačenjem podrazumeva slobodno razumevanje nekog biblijskog teksta ili ideje. U ovom slučaju imamo zapravo ajzegezu, vrlo često blisku alegoriji, koja ponekad može da bude pobožna, ali ipak ljudska umesto božanska. Nijedan pastor nema biblijsko pravo da tumači tekst onako kako mu se čini zgodnim.

Pravila egzegeze

Jasno je da jedino doslovno tumačenje može biti egzegeza; alegorija je uvek ajzegeza i samo pukim slučajem može biti ispravna i to jedino u pojavnom smislu. Međutim, nije dovoljno samo literarno tumačiti tekst, nego treba da se poznaju i pravila egzegeze. Treba da se primeti da su ova pravila strogo naučne prirode i da stoga ne postoji katolička, pravoslavna ili protestantska egzegeza, nego samo pravilna ili nepravilna. Svakako ne treba živeti u iluziji da su sve uvažene egzegete tačno i tumačile Pismo, jer su i najbolji naučnici pre svega ljudi, ali tu nije greška u pravilima nego u ljudima.

Prvi posao je semantičke prirode: svaka analiza teksta počinje s analizom reči. Egzegeta započinje posao onda kada je jasno utvrđen kritički tekst (što, kako smo ranije videli, u najvećem broju slučajeva uopšte nije sporno). Tek onda se počinje s utvrđivanjem značenja reči. Njihovo značenje daje se u svakom iscrpnijem i kvalitetnijem rečniku, ali treba i u ovome imati na umu da se tu ne završava posao sa značenjem reči. Reč mora biti određena i s obzirom na svoju vrstu (imenica, glagol, prilog, itd.) i oblik (padež, rod, lice, stanje, itd.).

Prvo što treba znati jeste da reči imaju značenje samo u kontekstu rečenice, tako da jedna reč nema uvek isto značenje. Druga je stvar da treba izučiti značenje reči u vanbiblijskoj literaturi (ukoliko se ona tamo pojavljuje), mada opet treba i tu biti oprezan, jer u jeziku Novog zaveta neke tadašnje reči uzete iz grčkog dobijaju u Bibliji svoje drugačije i dublje značenje (na primer agape); takođe, često je mnogo korisnije u proučavanju Novoga zaveta tražiti ekvivalente u aramejskom nego u grčkom jeziku. Treća je stvar da treba poznavati i etimologiju neke reči, što je posebno važno u Starom zavetu koji poseduje reči kojih nema u vanbiblijskoj jevrejskoj literaturi, ali se neke reči pojavljuju u akadskim, ugaritskim, arapskim i drugim spisima na jezicima sličnim jevrejskom. Međutim, u svemu ovome presudan je kontekst koji nam određuje upotrebu reči.

Drugi posao je sintaktičke prirode, a to je analiza rečenica. S obzirom da u izvornim spisima nemamo interpunkciju, nekada je problem odrediti tačno gde počinje a gde završava određena rečenica, ili gde bi trebao da stoji zarez, dve tačke, itd. Kad se to utvrdi, onda trebaju da se odrede uloge reči u rečenici – subjekat, predikat, objekat, i sl.

Ne može se preći na proučavanje samog teksta dok ne utvrdimo kojoj književnoj vrsti pripada. Svaka književna vrsta ima svoje karakteristike u razumevanju i nije svejedno radi li se o prozi ili poeziji, poređenju ili događaju, zapovesti ili proroštvu.

Naredni zadatak je analiza konteksta – Kada, kome i gde je delo pisano? Mnogi su tekstovi dobili svoje značenje tek kada smo razumeli istorijski, geografski i civilizacijski kontekst. Na ove stvari posebno treba da pazimo kada izvodimo primenu teksta, jer bi mogli da nalože propis koji je samo u prividnoj vezi s Biblijom.