Stari zavet

Targumi

Tokom Vavilonskog ropstva (605-538. godine pre Hrista) Jevreji su praktično zaboravili jevrejski jezik i masovno su prihvatili aramejski. Toga radi rabini (verovatno još od vremena Jezdre) počinju da stvaraju prevode (heb. targum znači “prevod”) starozavetnih tekstova na aramejski jezik.

Ovi prevodi inače sadrže i određene nadopune i komentare. Sačuvani su Targumi Petoknjižja, Proroka i Spisa, od kojih niti jedan zasebno (niti svi oni zajedno) ne sadrže celokupni Stari zavet.

Targumi su bili u upotrebi na bogosluženjima u sinagogi, i iz njih je propovedao i Isus. Izuzetno su značajni za proučavanje Isusovog jezika i duhovnog sveta Novog zaveta.

Grčki prevodi

Najznačajniji antički prevod Starog zaveta bio je grčki prevod,  tzv. Septuaginta (“sedamdeset” – oznaka LXX), koja je nastajala postupno negde od III veka pre Hrista pa do početka II veka posle Hrista. Ona je prevedena za potrebe Jevreja u Egiptu, koji su zaboravili jezik svojih predaka i služili se grčkim, tada raširenim po celom helenističkom svetu. Prema legendi, Septuaginta je nastala kao prevod Petoknjižja u vreme Ptolomeja Filadelfijskog (285-246. pre Hrista) radom sedamdesetdvojice prevodilaca. Verovatno je tada zapravo samo započet rad (i to na Petoknjižju), dok su se ostale knjige, uključujući i apokrife, prevodile tokom narednih vekova.

Činjenica je da su ovaj prevod prigrlili rani hrišćani, kojima je grčki bio bliži od izvornog jevrejskog. Mnogi starozavetni citati u Novom zavetu preuzeti su upravo iz Septuaginte, iako se počesto znaju razlikovati od originala (posebno u brojkama). I danas je živa diskusija o tačnosti Septuaginte, kao i o njenom odnosu prema jevrejskom (masoretskom) tekstu. Sigurno je da LXX često daje pogrešna tumačenja, nekad iz teoloških razloga, nekad iz jezičkih, budući da je prilično teško prevesti jevrejske izraze na grčki jezik. Ipak, sigurno je da se određene razlike između LXX i masoretskog teksta javljaju i zbog različitosti predaje (naročito kod brojeva, na primer 2. Mojsijeva 1,4; vidi Dela 7), pa ponekad savremeni tumači daju prednost nekim tekstovima Septuaginte. Ona takođe zna da bude od značajne pomoći u razumevanju nekih starojevrejskih izraza koji su davno iščezli iz upotrebe.

Osim Septuaginte, postojali su i drugi grčki prevodi Starog zaveta, koje su načinili Aquila, Symachus i Teodocion. Zajedno sa svojim korekcijama Septuaginte i jevrejskim tekstom, sakupio ih je ranohrišćanski teolog Origen u tzv. Hexapli (šest stupaca, za svaku verziju po jedan).

Ostali antički prevodi Starog zaveta

Ovde govorimo samo o onim prevodima koji su se bavili isključivo Starim zavetom. Radi se zapravo samo o starosirijskim prevodima, koji su nam sačuvani samo u tragovima kod drugih prevoda.

Novi zavet i celokupna Biblija

Za antičke pojmove vremena, ubrzo nakon završetka pisanja Novog zaveta, počelo je s prevođenjem Biblije. Tokom drugog veka već postoje prevodi na latinski (tzv. starolatinski prevod) i sirski (dijalekt aramejskog jezika). Bibliju na svom jeziku dobijaju egipatski hrišćani (Kopti, III vek), Goti, Gruzijci i Etiopljani u IV veku, Armenci u V veku, a do IX veka imamo i prevode na arapskom, anglosaksonskom, nubijskom, njemačkom, francuskom i, za nas najznačajnije, delom misionara Konstantina i Metodija, na staroslovenskom. Negde iz tog razdoblja imamo i prevod četiri jevanđelja na kineski. Svi ovi prevodi imaju danas samo istorijsku vrednost: preživljava još jedino starosirijski prevod iz IV veka, tzv. Peshitta, koja služi u bogosluženju nestorijanaca, te ostalih hrišćana u Siriji, Iranu, Indiji itd.

Vulgata

Nesumljivo najznačajniji prevod jeste Jeronimov prevod Biblije na latinski, tzv. Vulgata (“narodna”). Rimski biskup Damas je 384. godine naložio svom sekretaru Jeronimu da napravi novi latinski prevod Biblije. Jeronim je radi učenja izvornog jezika proveo godine u Vitlejemu i dovršio svoj rad do 405. g. Od apokrifnih knjiga Jeronim je preveo Tobiju i Juditu, te grčke dodatke Danila i Jestire, koje je jasno označio.

Jeronimova Vulgata zvaničan je prevod Rimokatoličke crkve, iako treba reći da je ostalih pet apokrifnih knjiga dodato iz starolatinskog prevoda. Vulgata je sve do savremenog doba bila temelj mnogim klasičnim prevodima, dok se danas koristi uglavnom kao pomoćni izvor.

Koji prevod odabrati?  Kako nastaje prevod?

Stvaranje Biblijskog prevoda spada u najteže prevodilačke poduhvate. Onaj ko se lati tog posla mora da zna izvorne biblijske jezike, zatim latinski i grčki, onda barem jedan svetski jezik i, svakako, jezik na koji prevodi Bibliju; takođe mora da ima dobro poznavanje Biblije i teologije. Budući da je teško naći čoveka koji objedinjuje sve ove kvalitete, obično se radi o grupi stručnjaka.

Ova grupa prvo određuje šta želi da se postigne prevodom – je li on namenjen teolozima ili običnom narodu; treba li da se čita na liturgiji ili tokom putovanja; hoće li se odbraniti neki doktrinarni pogled ili objektivno izneti izvorno biblijsko učenje; itd. Zatim se određuje stav prema ranijim prevodima – želimo li samo osavremeniti neki klasični prevod (kao što je to učinjeno s New King James Version) ili stvaramo potpuno novi prevod. Potom se počinje s prevođenjem, u čemu se koriste kritička izdanja Starog i Novog zaveta, zatim Vulgata i Septuaginta, i neki od ranijih prevoda (a to može da bude i neki inostrani prevod koji nam služi kao uzor). Nakon toga, prevod ide na stilističko doterivanje i ujednačavanje, što znači barem još godinu dana mukotrpnog posla. Poslednju reč imaju teolozi koji vrše reviziju prevoda u skladu s načelima tumačenja teksta. Konačna revizija teksta čisti ga od slovnih grešaka, kojih u Bibliji ne bi smelo nikako da bude. I tek tada, nakon više godina (u slučaju francuskog teologa i prevodiocaa Chouraquia sveukupno četrdeset), prevod je spreman za štampu (što opet podrazumeva mesece rada i nadziranja).

Kriterijumi procene prevoda

Procenjivanje prevoda zahteva visok stepen stručnosti, ali postoje kriterijumi kojima i običan laik može da se koristi kada želi da odredi koji će se prevod da koristi.

Vrsta prevoda

Postoje (ne samo kada se radi o Bibliji) dve osnovne vrste prevoda:

a) doslovni– koji se trudi da za svaku reč u originalu nađe odgovarajuću reč na jeziku prevoda.

Svakako da to nije uvek moguće uraditi, imajući u vidu jezgrovitost biblijskih jezika. Tako, na primer, frazi “izvršiti deversku dužnost” iz 1. Mojsijeve 38,8 odgovara jedna reč u originalu (javem). No doslovni prevod je onaj koji takva parafraziranja pravi samo onda kada nema drugog rešenja.

b) dinamički– koji se trudi da bude što čitljiviji i često parafraziranjem objašnjava tekst. Ovakvi prevodi znaju biti zanimljivi, ali treba biti svestan da parafraziranje najčešće znači tumačenje, koje ponekad može biti krivo.

Jedan pravi dinamički prevod jeste Knjiga o Hristu na hrvatskom jeziku (Duhovna stvarnost, 1981). U njemu imamo primer “objašnjavanja” koja ustvari nameću određeno tumačenje. Na primer, Kološanima 2,16: “Zato neka vas niko ne osuđuje zbog vašeg jela ili pića, ili zato što ne svetkujete razne jevrejske praznike, proslave mladine i subote.” Izvorno, tekst glasi “Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo, ili za piće, ili za kakav praznik, ili mladinu, ili subotu,” (po Čarniću). Možemo da primetimo sledeće dodatke u dinamičkom prevodu:

1) “jevrejske” – vrlo čest dodatak u ovom prevodu, previđa univerzalnost Starog zaveta;

2) “zato što ne svetkujete” – nameće se stav da su Kološani osuđeni od strane jeretičnih učitelja zato što ne svetkuju ove praznike. Međutim, čitanjem originala vidimo i mogućnost da su Kološani osuđeni zbog načina svetkovanja ovih praznika, a ne zbog nesvetkovanja.

S druge strane, treba biti svestan da i neki doslovni prevodi znaju ponekad bespotrebno da parafraziraju. Jedan od primera nalazimo u prevodu Kršćanske sadašnjosti – Rim. 3,20b. Izvorno, tekst glasi: “Jer kroz Zakon – spoznaja greha”, dok Rupčić prevodi: “Zakon, uistinu, služi samo točnoj spoznaji greha.” Pavle ne kaže da Zakon služi samo tačnoj spoznaji greha. Ovo nije jedini primer Rupčićevih parafraza, posebno u slučaju apostola Pavla.

Noviji ili stariji prevod

Prevodi poput King James Version bili su bespogovorni autoritet naraštajima hrišćana. Stoga je ponekad teško objasniti ljudima da se tokom vekova uznapredovalo u prevođenju Biblije i da su novi prevodi po pravilu tačniji od starih. Novi prevodi imaju sledeće prednosti nad starim:

1) savremena kritička izdanja Biblije na jevrejskom i grčkom mnogo su tačnija od nekadašnjih

Treba imati u vidu da brojni stari prevodi uopšte nisu ni koristili grčke ili jevrejske originale, što ih je činilo prevodima prevoda.

Erazmovo izdanje grčkog Novog zaveta (koje je bilo osnova Luterovog prevoda) temeljilo se na samo četiri manje vredna rukopisa; savremeno Aland-Metzgerovo izdanje temelji se na hiljadama vrednih rukopisa. Tako u starim prevodima, poput Rešetarove redakcije prevoda Daničić-Karadžić i dalje imamo tekstove poput Dela 8,37, 1. Jovanova 5,7b, Matej 6,13b (“Jer je tvoje carstvo, sila i slava u vijek. Amin”), za koje danas pouzdano znamo da nisu spadali u originalni tekst.

2) danas mnogo bolje poznajemo biblijske jezike nego pre nekoliko vekova

Grčki jezik Novog zaveta nije današnji grčki; kao što ni današnji jevrejski nije istovetan sa starozavetnim jevrejskim. Postoje biblijske reči kojima je vremenom zaboravljeno značenje (nekima od njih nisu znali značenja čak ni antički prevodioci Septuaginte), tako da je potrebno puno jezičko-istorijsko-arheoloških istraživanja kako bi otkrio zaboravljeni smisao.

Jedna od takvih reči svojevremeno je bila i jevrejska reč pim, koja se nalazi samo u tekstu 1. Samuilove 13,21. Daničićev prevod na tom mestu nagađa: “Bijahu se zatupili raonici i motike i vile troroge i sjekire, i same ostane trebaše naoštriti.” Arheolozi su međutim razrešili ovu tajnovitu reč – ona je ustvari bila mera za težinu, otprilike 2/3 šekela. Zato i Kršćanska sadašnjost donosi pravilno čitanje: “A cijena je bila dvije trećine šekela za raonike i motike, jedna trećina za oštrenje sjekire i nasađivanje ostana.”

3) savremeni su prevodi razumljiviji savremenim čitaocima.

Za ovo ne trebaju dalja objašnjenja. Dovoljno je samo da se sretnemo s brojnim imperfektima i aoristima Daničić-Karadžićevog prevoda, te brojnim arhaičnim konstrukcijama rečenica i izrazima, pa da pošteno priznamo kako je jednom prosečnom čitaocu prilično teško da razume ovako prevedene tekstove.

Pojedinac ili grupa

Videli smo da je posao prevođenja preobiman da bi ga sasvim korektno u svemu obavio jedan čovek.Zato ćemo da damo prednost prevodu koji je proizvod grupe raznih biblijskih i jezičkih stručnjaka.

Dodatne napomene

Ovi izneti kriterijumi olakšaće savremenom čitaocu da izabere između više različitih prevoda, ali treba imati u vidu da su sve ovo opšta pravila. Nipošto ne treba da mislimo da su savremeni prevodi u svemu bolji od starijih. Naprotiv, i oni znaju da imaju određenih slabosti.

Indoktrinacija

 Prevod je indoktriniran onda kada nam umesto objektivnog prevoda daje subjektivno tumačenje.

 Dobar primer nalazimo u Rupčićevom prevodu Mateja 12,32: “…ali tko rekne što protiv Duha Svetoga, ne može mu se oprostiti ni na ovom svetu ni na drugome.” Reč drugome (svetu) implicira doktrinu o odlasku duše na drugi svet nakon smrti. U originalu, nalazimo reč budućem (ili onom koji će doći), što upućuje na Hristov dolazak, a ne na odlazak duše.

Ponekad, međutim, imamo slučajeva da stari prevod tačnije prevodi određeni tekst. Na primer, Filibljanima 2,6-7a Vuk prevodi: “Koji (Isus), ako je i bio u obličju Božijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom, nego je ponizio sam sebe…” dok Rupčić, braneći trinitarnu teologiju na pogrešnom mestu, isti tekst prevodi: “On, božanske naravi, nije se ljubomorno držao svoje jednakosti s Bogom, nego se nje lišio…”

Neujednačenost kvaliteta stila

Prevod Kršćanske sadašnjosti nije uspeo da ujednačiti stil i popraviti mesta koja nisu detaljno obrađena. Stil Psalama je detaljno izbrušen, dok u Petoknjižju KS znatno zaostaje za Daničićem, čije su rečenice zaokruženije i doteranije.

Zaključak

Na kraju treba reći da jednom laiku nije moguće da razume sve nijanse kvaliteta prevoda, što mu zapravo nije ni potrebno. Svi prevodi Biblije, uz sve razlike, ipak nam donose jednaku i nepromenjenu biblijsku poruku. Pravi čitalac Biblije proučiće dobro sve dostupne prevode, i u svakom od njih pronaći određene vrednosti.