Obično su knjige plod jednog autora. Medutim, Bibliju je pisalo najmanje 40 ljudi, u razdoblju od 1500 godina, u više različitih zemalja, na tri različita jezika.

To je jedinstvena poruka koju je Bog uputio ljudima. Na neobičan način sačuvana je kroz hiljade godina do danas, usprkos vremenima u kojima je progonjena i uništavana.

Poruke Biblije su sveobuhvatne: važe za sve ljude u sva vremena. Uticaj Pisma oseća se u celom svetu; a kad bi svi ljudi čitali Bibliju i dopustili Božjem Duhu da ostvari pravu promenu u njima, zavladio bi mir i svi bi uživali u zdravom načinu života.

Hrišćani veruju da je večni Bog nadahnuo Sveto Pismo i preko proroka ga preneo ljudskom umu. Bog nije diktirao reč po reč Biblije, osim Deset zapovesti. On je stavio svoje misli u um pisca, koji ih je zatim izrazio ljudskim jezikom. Poruka Pisma upućena je čoveku. Iako su Bibliju prepisivali i prevodili ljudi skloni greškama, Bog je na čudesan način upravljao ovim delom, tako da nam je danas svima na raspolaganju Njegova sveta Reč.

Prepisivači masoreti poštovali su svako slovo Reči. Zna se da su brojali slova u tekstu pre nego što bi počeli da prepisuju, i ponovo – kada bi dovršili prepisivanje. Oni su tačno znali koliko reči ima u Starom Zavetu, i koja se reč nalazi u sredini biblijskog teksta. Kad bi otkrili neku grešku u prepisivanju, uništili bi napisani spis i otpočeli prepisivati novi. Sveti spisi su zbog ovakve pažljivosti sačuvali svoju verodostojnost kroz sve vekove.

Na sličan se način s biblijskim rukopisima postupalo i u novozavetnim vremenima. Pisari su prepisivali svete tekstove u samostanima, školama, palatama, crkvama i monaškim zajednicama. Pisali su ih na grčkom, aramejskom, latinskom, etiopskom, arapskom, persijskom, staroslovenskom, gotskom, koptskom, sirskom i drugim jezicima u različitim zemljama. U poslednja tri veka upoređuju se različiti prevodi. Pronađene su razlike, ali ni jedan tekst Pisma nije doživeo značajniju promenu značenja. To je pravo čudo: nad Biblijom bdi Bog!

U starozavetno vreme Sveto Pismo se skoro izgubilo tokom vavilonskog ropstva. U prva tri veka naše ere, za vreme progonstva hrišćana od strane Rimljana, bilo je skoro potpuno uništeno. Od 7. do 9. veka namnožile su se legende i apokrifi, kao zamena i suprotnost Svetom Pismu. Zatim je došla nepismenost 10. i 11. veka kad ni knezovi nisu znali da čitaju, što je prouzrokovalo da Sveti spisi skoro izgube svoj značaj. Od 12. do 14. veka u nekim se evropskim zemljama citiranje Svetog Pisma kažnjavalo smrću. To su neobične činjenice iz istorije.

U Bibliji se spominju mnogi njeni pisci poput Mojsija, Isusa Navina, Samuila, Davida, Solomuna, Jeremije i Danila. Prema jevrejskom predanju, književnik Jezdra prikupio je dovršene spise nedugo nakon povratka Izrailjaca iz vavilonskog ropstva. Kako možemo znati da su knjige Starog Zaveta one iste kojima su se služili Jevreji pre Hrista? Sam Isus rekao je da se Pismo ne može ukinuti. Jevanđelist Luka izveštava o razgovoru koji je Hristos nakon svoga vaskrsenja vodio s dvojicom učenika na putu iz Jerusalima za Emaus: “I poče od Mojsija te, sledeći sve proroke, protumači im što se na Njega odnosilo u svim Pismima… Zatim im reče: Ovo je ono što sam vam govorio dok sam još bio s vama. Trebalo je da se ispuni sve što je o meni pisano u Mojsijevom zakonu, u Prorocima i Psalmima.” (Luka 24,27.44) Jevreji su u staro vreme Pismo uglavnom delili na Zakon, Proroke i Psalme.

Jevrejski istoričar Josip Flavije piše u svom poznatom delu “Jevrejske starine”, oko 40 godina posle Hristove smrti: “Mi nemamo mnoštvo knjiga koje se suprote jedna drugoj (kao što je to kod Grka), nego samo 22 knjige koje sadrže izveštaj prošlih vremena; mi s pravom verujemo da su božanske; od njih pet pripada Mojsiju… Proroci koji su živeli posle Mojsija zapisali su u 13 knjiga šta se dogodilo u njihovo vreme. Preostale četiri knjige sadrže himne Bogu…” Flavije spominje 22 knjige. U savremenim izdanjima Biblije ima ih 39. Naime, Jevreji su pojedine knjige raspoređivali i delili drugačije nego što je to učinjeno u našim prevodima.

Zanimljivo je da se većina starozavetnih knjiga navodi u knjigama Novoga Zaveta: čak u 433 navoda. Citirano je 30 od 39 knjiga. Imajmo na umu da ni jedan crkveni sabor nije trebalo da da autoritet Svetom Pismu. Ovaj autoritet Biblija je imala od trenutka kad je napisana, i nju je kao takvu primila prva hrišćanska crkva. Sveto Pismo ima unutrašnji autoritet, jer je nastalo pod uticajem Svetog Duha (1. Korinćanima 2,13). Niko nema vlast da bilo šta oduzme ili doda Bibliji (Otkrivenje 22,18.19).

Prema tome, Biblija nije odobreno ili autorizovano delo, nego zbirka knjiga koja iza sebe ima Božji autoritet. Do danas su nastali mnogi prevodi Svetog Pisma. Podudarnost prevoda je čudesna. Pronalazak biblijskih rukopisa u pećinama na obali Mrtvog mora dodao je još hiljadu godina najstarijim rukopisima koji su nam bili poznati do 1946. godine. Ovaj pronalazak pomogao je da se utvrdi tačnost kasnijih prepisa i da se potvrdi kako su Isaija i Danilo živeli pre Hrista. Pre tog značajnog pronalaska mnogi su kritičari zlonamerno tvrdili da su ove dve knjige napisane posle Hrista, uglavnom zato što sadrže mnoga proročanstva o Njemu. Spisi sa Mrtvog mora su mnoge osvedočili u tačnost biblijskih proročanstava.

Proučavajte Bibliju da biste obogatili svoj život i pripremili se za večni život koji će doći. Upoznajte njenog pravog božanskog Autora i dopustite Mu da postane deo Vašeg života.