Reč »nadahnuće« prevod je latinske reči inspiratio, a ne nalazimo istovetnu grčku ili jevrejsku reč u Bibliji. Njoj najsličniju reč nalazimo u Drugoj Timotiju 3,16: “Svako Pismo je bogonadahnuto”  (theopneustos, prevod Emilijana Čarnića,). Učenje o biblijskoj inspiraciji znalo je da izazove brojne teološke probleme i postavi nas pred brojna pitanja, tako da slobodno možemo da kažemo kako još nije data poslednja reč o toj temi. Ipak, mogu se podvući određeni stavovi:

• Pavle u ovom tekstu prvenstveno misli na kanonske spise Starog zaveta, jer se u njegovo vreme Novi zavet tek piše i oblikuje, ali se njegov zaključak odnosi na sve kanonske spise: nadahnuti su svi biblijski spisi, što znači da nema nenadahnutih ili manje/više nadahnutih biblijskih spisa.
• Nadahnuće o kojem govori Pavle nije pesnička inspiracija, koja ima svoje prirodno, odnosno ljudsko poreklo. Biblijsko nadahnuće podrazumeva da je Bog taj koji vodi pisca u stvaranju biblijske knjige.
• Nadahnuće ne znači da je autor samo olovka u Božjoj ruci. Autor zadržava svoju ličnost, svoj način posmatranja, stil i ostale vlastite osobine. Ukoliko prihvatimo pogrešno gledište da su biblijski spisi nastali diktatom, ne možemo da objasnimo raznolikost stilova, emocija i interesa koje pokazuju biblijski pisci.
• Bog nadahnjuje ljudske misli, a ne reči ili slova. Stoga biblijske misli nisu ljudske, nego božanske; dok reči i slova nisu božanske, nego ljudske. To podrazumeva i mogućnost grešaka u Bibliji, ali te greške mogu biti samo činjeničnog, a ne spasonosnog karaktera, što znači da Biblija nigde ne uči krivoverje. Uz to, treba biti da se zna da se semitsko i zapadno razumevanje greške bitno razlikuju.

Tako Jevanđelje po Mateju 27,9 reči iz Zaharija 11,13 pripisuje Jeremiji, što je greška prema našem shvatanju. Ali Matej aludira na neke Jeremijine stihove i navodi Zaharijine riječi, spominjući ipak samo ime poznatijeg proroka, Jeremije. Isto tako i Jevanđelje po Marku 1,2-3 citira Isaiju i Malahiju, ali imenuje samo poznatijeg Isaiju. Zapadnjački nastrojen čitalac primetiće takođe da Isus u Jevanđelju po Marku 2,26 pogrešno navodi Avijatara kao velikog sveštenika u vreme Davidovog bekstva od Saula (vidi 1. Sam. 21,2-9), jer se radi o Avimelehu. Međutim, činjenica je da je opisani događaj doveo do toga da Avijatar postane veliki sveštenik (v. 1. Sam. 22,20) i toga radi se on i spominje. Stoga je zapadnjačkom umu greška ono na što semit uopšte ne obraća pažnju. S druge strane, činjenica je da u Bibliji ipak ima grešaka: 2. Dnevnika 22,2 potpuno pogrešno navodi da je Ohozija, Joramov sin, imao 42 godine kada se zacario, po čemu bi ispalo da je bio dve godine stariji od svojeg oca, koji je ubijen u 40 godini. Tačan podatak o Ohozijinim godinama iznet je u 2. Carevima 8,26 – Ohozija je imao 22 godine. Ovo je samo dio problema hronologije Jude i Izrailja, koje je nemoguće međusobno uskladiti.