Šta je kritičko izdanje Biblije?

Najkraće govoreći, kritičko izdanje Biblije jeste ono koje uklanja sve greške u prepisivanju i razotkriva izvorni tekst. Tim se postupkom dobija tzv. textus receptus, odnosno prihvaćeni tekst. Svakako, ovako nešto uopšte nije lako napraviti: kako ja uopšte znam koje je čitanje ispravno? Postoje reči ili izrazi koji imaju nekoliko mogućih čitanja i teško je odgonetnuti koje je ono pravo, kakvo je izašlo iz pera biblijskog pisca.

Međutim, iako to nije lako odgonetnuti, ne radi se o nemogućoj misiji. Celokupni posao izgleda otprilike ovako:

• Zbog obima posla, mora da se sastane više naučnika, odnosno više naučnih ekipa iz različitih oblasti.
• Prikuplja se i analizira sva postojeća rukopisna građa.
• Donose se strogi kriterijumi prihvatanja ispravnog čitanja.
• I tek onda se prelazi na posao koji traje decenijama, tokom kojih se dobija sve čišći i čišći tekst.

Svakako, jedno je raditi na Starom zavetu, drugo na Novom. Nikada neće isti čovek raditi i na jednom i na drugom području.

Kritički tekst Starog zaveta

Jevrejski tekst danas pisan je na osnovu aramejskog kvadratnog pisma iz oko 100. godine posle Hrista. Masoreti su ovome pismu postepeno dodavali znake za samoglasnike i interpunkciju što je konačno standardizovano u vreme ravija Aaron ben Mošea ben Ašera iz Allepa (oko 930. g.). Na osnovu njega je grupa naučnika na čelu s Rudolfom Kittelom sastavila tzv. Biblia Stuttgartensia (1929-37), koja se smatra kritičkim izdanjem Starog zaveta. Rad na kritičkom izdanju nastavili su i brojni drugi naučnici, koristeći se stotinama jevrejskih rukopisa, u čemu sve presudniju ulogu imaju i ranije spomenuti Kumranski spisi. Međutim, u kritičkom izdanju Starog zaveta ulogu imaju i njegova antička izdanja na drugim jezicima (grčki, aramejski, sirijski, latinski).

Kritički tekst Novoga zaveta

Prvi pokušaj izdavanja kritičkog izdanja Novoga zaveta izveo je Erazmo Roterdamski 1516. Ovo je izdanje značajno samo po tome što je bilo prvo (tačnije prvo objavljeno), ali se zasnivalo na malom broju relativno loših rukopisa. Kasniji naučnici, poput već spomenutog Tišndorfa, Vestkota i Horta, Eberharda Nestlea, postigli su znatno pouzdanija izdanja grčkog Novog zaveta.

Današnji oblik kritičkog teksta rezultat je rada grupe evropskih i američkih stručnjaka na čelu s Kurtom Alandom (i njegovom ženom Barbarom), i Brusom Mecgerom, a nastavljaju se na rad Eberharda (i sina mu Ervina) Nestlea. Ovaj se rad zasniva na hiljadama rukopisa na grčkom jeziku (papirusi, unicijali, lekcionari, minuskule, citati crkvenih otaca), kao i na brojnim ranim prevodima na antičke jezike (latinski, sirijski, koptski, arminijski, gruzijski, etiopski, staroslovenski), u njihovim različitim podvrstama. Ukupno se radi o nekih 25000 rukopisa, što omogućuje pouzdanost kritičkog teksta kakvu nema niti jedan drugi spis tog perioda.

Razlike u rukopisima obuhvataju otprilike 1% teksta, a 90% tih razlika uopšte nisu supstancijalne prirode. Tamo gde imamo bitnih razlika (a radi se o 0,1% teksta), imamo vrlo stroga pravila koja određuju prihvaćenost teksta. Ta su  pravila prilično komplikovana za laika, no dovoljno je znati da pomoću njih bivaju razrešene praktično sve nedoumice o izvornom tekstu. Sve razlike u čitanjima donose se u fusnoti i nabrajaju se izvori koji podupiru jedno od mogućih (prosečno tri) različita čitanja. Prihvaćeni tekst dobija ocenu od A (nedvosmislen) do D (vrlo dvosmislen). Poslednji su slučajevi najređi i nikada ne sačinjavaju doktrinarni problem. Primer teksta verodostojnosti D je Rimljanima 14,19 gde Pavle kaže “Težimo” (imperativ, odn. konjunktiv) ili “Težimo” (indikativ) ili “Težite” (i u grčkom isti je oblik za indikativ i imperativ) “za onim što pridonosi miru”.

Iz svih je ovih razmatranja potpuno jasno da nam savremena kritička izdanja Novoga zaveta donose nepromenjen i potpuno (99,9%) očuvan tekst kakav je bio napisan od strane novozavetnih pisaca. Na ovome su polju skeptici definitivno izgubili bitku.

Primer kritike jednog teksta

Codex D (Bezae Cantabrigiensis) donosi u Luka 6,4 nakon reči “koje niko nije mogao jesti osim samih sveštenika” zanimljiv nastavak: “Istoga dana videvši čoveka koji je radio subotom reče mu: Čoveče, ako znaš šta radiš, blagosloven si. Ako ne znaš, kršitelj si i prestupnik Zakona“. Evo razloga zbog kojih ovaj tekst nije prihvaćen kao dio originalnog teksta:

Spoljašnji razlozi

• Ovo čitanje ne nalazimo ni u jednom drugom grčkom tekstu. Od prevoda, postoji samo još u starom latinskom prevodu iz Kembridža, vrlo sumnjive pouzdanosti (kao i svi latinski prevodi pre Vulgate).
• Inače codex D spada u tzv. zapadnu familiju tekstova, sklonu dodavanju teksta.
• Naučnici načelno daju prednost kraćem čitanju, bez umetaka

Unutrašnji razlozi

• Tekst se očigledno useca između primera s Davidom i zaključka koji iz tog primera sledi: “Sin Čovečji je gospodar od subote”. Neprirodno je da Luka između ove dve izreke stavlja opis događaja. Doduše, tekst se može shvatiti i kao Isusov govor o Davidu (dakle, da je David izgovorio ove reči), ali to unosi dodatni problem navođenja potpuno fiktivnog primera.
• Matej 12,1-8 i Marko 2,23-28 navode isti slučaj trganja klasja u subotu i Isusov razgovor s farisejima. Ovi su izveštaji gotovo doslovce istovetni. Međutim, ni u jednom od njih nema ni najmanje aluzije na razmatrani tekst.
• Ni u jednom drugom Isusovom govoru nemamo slično učenje o suboti, grehu, zakonu i sl. Tekst čak ni stilski ne odgovara Isusovom načinu govora.
• U celokupnoj Bibliji ne postoji tekst koji bi tvrdio išta nalik ovom.

Zbog svih ovih navedenih razloga, nijedan prevod ne donosi ovo čitanje. Prihvaćeno čitanje ima vrednost A, dakle, nedvosmisleno je.