Grčki izraz “kanon” označava trsku ili štap za merenje, a u izvedenom smislu pravilo ili normu. Kanon se koristi i u značenju pravila vere, a kanon Svetog Pisma označava zbirku spisa koje sačinjavaju pravilo vere. U ovom smislu prvi koristi taj izraz Origen (185?-254?), koji je rekao da niko ne treba da koristi za dokazivanje verovanja knjige koje nisu uključene u kanonizirana Pisma (Komentar Mateja, dio 28). Atanasije (293?-373) naziva zbirku spisa prihvaćenih od Crkve kanonom. Kada govorimo o kanonu, moramo govoriti posebno o kanonu Starog i kanonu Novog zaveta.

Kanon Starog zaveta

Kada otvorimo katoličko izdanje Starog zaveta, videćemo da se ono razlikuje od protestantskog izdanja jer posjeduje neke knjige, poglavlja i delove kojih nema u protestantskom izdanju. Prvo ćemo primetiti da se sve one pojavljuju jedino u Starom zavetu, dok nema nikakvih razlika u kanonu Novog zaveta. Za razumevanje te činjenice potrebno je prvo navesti različite kanone Starog zaveta – jevrejski, protestantski, katolički i pravoslavni.

Jevrejski kanon

Prema svedočanstvima Josipa Flavija, Talmuda (zbirke tumačenja Tore) i nepoznatog autora Četvrte Jezdrine (4. Jezdrina 14,37-48), na prelazu iz stare u novu eru Jevreji imaju uobličen kanon sastavljen od 24 knjige. One se dele u tri odseka:

• Zakon (tora) – 5 Mojsijevih knjiga.
• Proroci (nebi’im), koji se dele na:
  • četiri ranija proroka: Isus Navin, Sudije, Samuilo (obe knjige) i Carevima (obe knjige)
  • četiri kasnija proroka: Isaija, Jeremija, Jezekilj i Male proroke (svih 12 u jednoj knjizi).
• Spisi (ketubim)– 11 ostalih knjiga: Psalmi, Jov, Priče, Ruta, Pesma nad pesmama, Propovednik, Plač, Jestira, Danilo, Jezdra/Nemija (u jednoj knjizi) i Dnevnik (obe knjige).

Protestantski kanon

Protestantski kanon se razlikuje od jevrejskog samo u formalnom, a ne u sadržinskom smislu. Konkretno, razlike su u brojanju knjiga i podeli:

Brojanje knjiga

Protestanti prihvataju 39 spisa, odnosno dele određene jevrejske knjige na nezavisne spise. Tako su Samuilo, Carevi, Dnevnik i Jezdra / Nemija podeljeni na 1. i 2. Samuilovu, 1. i 2. O Carevima i 1. i 2. Dnevnika, Jezdru i Nemiju. Mali proroci su raspodeljeni u 12 odvojenih knjiga (Osija, Joilo, Amos, Avdija, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sofonija, Agej, Zaharija i Malahija). Time dobijamo broj knjiga za 15 veći od jevrejskog, ali radi se o istim spisima.

Podela

Protestanti, kao i Jevreji, dele Stari zavet na tri dela, ali ih drugačije nazivaju, stavljaju u drugačiji poredak i različito svrstavaju u njih određene knjige. Protestanti dele knjige na Zakon, Istorijske i poučne spise i Proroke. Tako poslednja knjiga Starog zaveta nije (Druga) Dnevnika, nego Malahija.

Razlike su u svrstavanju knjiga u poslednje dve grupe:

• raniji proroci su svrstani u poučne spise.
• proroci se dele na četiri velika i dvanaest malih.
• Danilo se svrstava u velike proroke, a ne u poučne spise.

UPOREĐENJE JEVREJSKOG I PROTESTANTSKOG KANONA

Katolički kanon

Biblija Kršćanske sadašnjosti (kao i nova verzija, tzv. Jerusalimska biblija), poseduje sledeće knjige kojih nema u protestantskom kanonu: Tobiju, Juditu, Prvu i Drugu o Makabejcima, Knjigu Mudrosti, Knjigu Sirahovu i Baruhovu knjigu. Osim ovih knjiga imamo delove i poglavlja u Danilovoj knjizi (Azarjina molitva u 3. poglavlju, zatim poglavlja 13. i 14.), kao i delove u Knjizi o Jestiri (Mardohejev san na početku knjige, Asvirova poslanica protiv Jevreja između 3,13 i 14, Mardohejeva molitva na kraju 4. poglavlja, Jestira pred carem u 5,1-3, Asvirov ukaz u korist Jevreja, između 8,12 i 13, dodatak o Purimu – između 8,19 i 20, te Mardohejevo prisećanje i napomena prevodioca – nakon u jevrejskom tekstu završnog stiha 10,3). Katolici za ove spise koriste naziv deuterokanonski spisi, što znači samo to da je bilo izvesne neodlučnosti u pogledu njihovog prihvatanja, ali ne i to da su manje autoritativni od tzv. protokanonskih spisa, koji su primljeni bez većeg premišljanja. Protestanti, pak, za deuterokanonske spise koriste naziv apokrifi, što znači da uopšte ne spadaju u kanon Svetog pisma. Luter je za njih rekao da su to “knjige koje se ne smatraju jednakim Svetom Pismu, ali su probitačne i dobre za čitanje.” S druge strane, katolici naziv “apokrifi” koriste za brojne spise međuzavetnog perioda, koji su pisani sa stanovišta judaizma, a lažno su pripisivani raznim patrijarsima (na primer, Enohova knjiga). No, ono što katolici nazivaju apokrifima, protestanti nazivaju pseudoepigrafima.

Katolici su konačno odredili svoj kanon na četvrtom zasedanju koncila u Trentu 8. aprila 1546.

U zaključku to znači da katolički kanon Starog zaveta obuhvata 46 spisa.

Pravoslavni kanon

Katoličkom kanonu od 46 knjiga, pravoslavni nadodaje još tri knjige: 2. i 3. Jezdrinu, i 3. Makabejcima. Šesto poglavlje Baruhove knjige, tzv. Poslanicu Jeremijinu, izdvajaju kao posebnu knjigu, što onda sveukupno čini 50 knjiga Starog zaveta. Uzgred, grupu knjiga 1. i 2. Samuilova, te 1. i 2. Carevima, pravoslavni su preimenovali u četiri knjige O carevima.

DODATAK:

UPOREDNI PREGLED STAROZAVETNOG KANONA U HRIŠĆANSTVU 

Kanon Novog zaveta

Kada se radi o novozavetnom kanonu, ovde nemamo razliku između katoličkog, pravoslavnog i protestantskog kanona (naravno, Jevreji ne prihvataju Novi zavet). No, treba nešto reći o istorijskom razvoju kanona.

Istorijat kanona Novog zaveta

Hristovi apostoli su započeli s usmenim predanjem jevanđelja, da bi se kasnije ukazala potreba za pisanim oblikom poučavanja. Prve spise zasigurno je napisao apostol Pavle (1. Solunjanima ili Galatima); teško je utvrditi hronologiju svih novozavetnih “knjiga”, no većina njih nastaje do početka sedamdesetih godina I veka posle Hrista, da bi se s pisanjem Novog zaveta završilo negde sredinom devedesetih godina (uz malo razmišljanje da li je poslednji spis bilo Otkrivenje ili možda Jovanovo jevanđelje). Svi nastali spisi potom slobodno kruže po crkvama i smatraju se autoritativnim: već apostol Petar poznaje i preporučuje Pavlove spise (2. Petrova 3,15-16); Luka na početku spominje pokušaje sređivanja pripovedanja “o događajima što su se dogodili među nama”, što nas upućuje na ranija jevanđelja. Sigurno je da se Isusove izjave prenose od početka, no to ne mora da znači da je postojala neka zasebna zbirka Isusovih izreka koja služi kao izvor (njemački quelle, otud i oznaka Q) jevanđelistima. Stoji i činjenica da ima Isusovih izreka koje nisu zapisane u jevanđeljima, što zapravo eksplicitno tvrdi i Jovan 21,25. Tako nalazimo izvan četiri jevanđelja neke Isusove izreke – najpoznatija je u Djela 20,35: “Blaženije je davati nego primati”.

Odluka o kanonu Novog zaveta nije došla odmah čim je završeno s pisanjem novozavetnih spisa. Nije bilo niti nekog posebnog crkvenog sabora koji je proglasio konačni kanon. Određivanjem kanona rana Crkva počinje da se bavi tek kada je bila izazvana određenim pojavama unutar Crkve:

• pojavom brojnih apokrifnih spisa, koji su se pozivali na apostolski autoritet. Među njima su najpoznatija bila Učenja (Didahe), Hermin Pastir, Varnavina poslanica i Jevanđelje po Petru.Bilo je crkava koje su i ove spise ubrajale u kanon, što je izazivalo određene pometnje. Apokrifa je bilo na desetine i većina njih je nosila pečat gnosticizma, koji je hrišćansko učenje tumačio sa stanovišta grčke mističke filozofije.
• pojava neprihvatljivih tumačenja kanona. Posebno se to odnosi na Marciona (oko 150. g.) koji je kanonskim smatrao samo Lukino Jevanđelje, Pavlove poslanice (i to prekrojene po Marcionovoj meri) i svoj spis
• rasprave po pitanju nekih spisa koje danas čine kanon Novog zaveta, pri svega poslanice Druga Petrova,Druga i Treća Jovanova, Judina, te  Proces kanonizovanja možemo pratiti još od prvih postapostolskih otaca Ignjacija i Polikarpa, s početka II veka posle Hrista. Posebno je značajan tzv. Muratorijev fragment s kraja II veka posle Hrista (Muratori je čovek koji je pronašao fragment u Milanskom samostanu 1740).

Bez obzira na sva, dotada izneta razmišljanja, jasno je, prema svedočanstvima istoričara Euzebija i crkvenog oca Atanasija, da tokom IV veka Crkva poseduje upravo onaj kanon Novog zaveta kakav i danas posedujemo.

Podela Novog zaveta

Ona je analogna podeli Starog (u hrišćanskom kanonu):

• Na mestu Tore imamo Jevanđelja. Iako je o Isusu bilo napisano više desetina knjiga, Crkva je prihvatila samo Mateja, Marka, Luku i Jovana. Treba primetiti da njihov poredak nije nužno hronološki.
• Postoji i grupa istorijskih i poučnih spisa. U istorijske ubrajamo samo Dela Apostolska, dok poučne spise čine 21 poslanica. Poslanice se pak dele na Pavlove (14 poslanica) i 7 sabornih (katoličkih, odnosno opštih): Jakov, dve Petrove, tri Jovanove i Judinu.

Poslednji deo Novog zaveta je proročki spis Otkrivenje Jovanovo.

Sve ukupno, imamo 27 spisa Novog zaveta.