Možemo slobodno da kažemo da su jevanđelja zasebna književna vrsta, različita od tadašnjih knjiga s nazivima »životi«, »dela« i »sećanja«.

»Životi« (bioi) su prikazivali – poput današnjih biografija – slavne vojskovođe ili mudrace, ulazeći u mnoge detalje o njihovim precima, kulturi i okruženju, kao što je to učinio Plutarh u svojim delima. Takvih detalja nemamo u Jevanđeljima, kao što ni nemamo savremeno psihološko analiziranje ličnosti.

»Dela« (praxeis) su opisivala junačke poduhvate poznatih osoba. Ona obično podrazumevaju velike pokrete i pobede, čega zapravo nema u Jevanđeljima.

»Sećanja« (apomnhmoneumata) (suprotno današnjim »memoarima«), bila su zbirke anegdota i izreka neke poznate ličnosti, obično od strane nekog njihovog učenja. Najpoznatija su sećanja o Sokratu koja su ostavili Ksenofont i Platon. U toj pomešanosti naracija i izreka »sećanja« sliče Jevanđeljima. Jevanđelja su s jedne strane istorijski izveštaj o događajima iz života Isusa Nazarećanina, ali s druge strane ona su teološka interpretacija iznetih događaja, gde je naglasak na oba dela sintagme – teološkom tumačenju i istoriji.

Da su jevanđelja istorija, predstavlja odbranu od svih pogrešnih tumačenja tokom istorije, od docetizma prvog veka, koji je tvrdio da je Isus samo izgledao kao čovek (što znači da nije patio), do skepticizma i kriticizma našeg vremena, koji »demitologizuje« Isusov život, ili čak dovodi u pitanje i istorijsko postojanje Isusa Nazarećanina. Čitanjem jevanđelja, bez obzira na stav koji bi čitalac mogao imati o njegovoj istinitosti, dobijamo neporeciv utisak da njegovi pisci (kao i u slučaju Starog zaveta) veruju u realnost opisanih događaja i da je glavni lik – Isus – osoba od krvi i mesa.

S druge strane, jevanđelisti ne nameravaju samo da čisto objektivno iznesu događaje iz prošlosti, nego da nam pokažu kakvo značenje ove činjenice imaju za nas lično. Takav je stav ekspliciran u Jovan 20,31: »A ova se napisaše, da verujete da Isus jest Hristos sin Božij, i da verujući imate život u ime njegovo.« Stoga i ona imaju sve već pobrojane odlike biblijskih hronika: teističnost, selektivnost, tematičnost, bez stroge hronologije, ali i činjeničnost. Sve ovo zajedno znači da jevanđelisti ne izmišljaju događaje, ali ih slobodno interpretiraju, uzimajući ono što im je potrebno za bolje izražavanje poruke. Selektivnost je jasno izneta Jovanu 21,25: »A ima i drugo mnogo što učini Isus, koje kad bi se redom popisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige.«

Ove su osobine jevanđelja odgovorne i za dve činjenice poznate svim čitaocima četiri jevanđelja:

2. Ona nisu (kao što već rekosmo) biografija i teško je sastaviti strogo istoriografsku knjigu Isusov život. Mnogi detalji Isusovog života uopšte nisu ni prikazani, a takođe nemamo ni jasnu hronologiju, barem na nivou tadašnjih hronologija. Sve dakle knjige s naslovom Isusov život mogu biti jedino teološke ili homiletičke prirode, a ne strogo biografske. Od Isusovog života prikazano nam je Njegovo rođenje, zatim jedna anegdota u dvanaestoj godini života i onda opet ništa do početka službe. Od same službe najveći deo opisa se zadržava na poslednjim danima i raspeću.
3. Nemoguće je postići potpunu saglasnost među jevanđelistima. Iako je sigurno da su oni bili međusobno zavisni (barem kada je reč o Mateju, Marku i Luki, koji se još nazivaju sinoptičarima, tj. onima koji imaju zajedničko gledište), u mnogim detaljima se (ali detaljima!) razlikuju tako da nikakva analiza ne može da da do u detalja tačnu rekonstrukciju događaja i njegovo vreme. Time se zadatak precizne hronologije dodatno onemogućava. Takozvane “harmonije jevanđelja” koje nam daju paralelne izveštaje, nisu dovoljne da bismo imali konačnu sliku opisanih događanja.

Jedan vrlo očigledan primer neslaganja jesu Isusovi rodoslovi iz Mateja i Luke. Kod Mateja ono seže od Avrama do Isusa, čime Matej želi da pokaže  Isusovo jevrejsko, a posebno davidovsko poreklo; rodoslov je izložen gematrijski, odnosno davanjem brojevne vrednosti jevrejskim slovima, gde zbir imena ima svoje značenje. Brojevna vrijednost imena David, iz čijeg je roda Mesija, jeste 14 (D/alet/=5; +V/au/=4 + D/alet/=5), a što je 2 puta 7. Rodoslov je očigledno selektivan kako bi se postigla vrednost 3×14 (što je opet lakše za pamćenje). Kod Luke (3,23-38) rodoslov ide do Davida, da bi se dokazalo Isusovo mesijanstvo, a onda nastavlja do Adama, kako bi se Isus u skladu s Lukinim interesom za nejevreje prikazao pripadnikom celog čovečanstva i onda Sinom Božjim. Celom rodoslovu inače prethode reči iz 3,22 gde se Bog obraća Isusu rečima “Ti si sin moj ljubazni, ti si po mojoj volji”. Lukina genealogija ima 77 imena (opet se naglašava vrednost broja 7). Svi dosadašnji pokušaji usklađivanja ova dva rodoslova nisu dali potpuno zadovoljavajući odgovor, jer uvek mora da se ima u vidu  da biblijski rodoslovi imaju prvenstveno teološko značenje.