Biblijska istorija ima sledeća bitna obeležja:

1. Ona je teistička. Bog je začetnik, suveren i svrha istorije, ujedno i njen glavni lik. Bog se pojavljuje na samom početku istorije: “U početku stvori Bog”. Istorija se u Bibliji prikazuje kao Božje delo, što ne znači da je svaki događaj neposredno Bog izazvao, ali se sve događa u skladu s njegovim proviđenjem.
2. Druga osobina biblijske istorije je njena tematičnost.Kroz celu biblijsku istoriju, od stvaranja do ranog hrišćanstva, razvija se jedna zajednička tema – Božje otkrivenje čoveku i postupanje s ljudima, u čemu središnje mesto ima spasonosni Zavetkoji Bog sklapa s čovečanstvom. Iako mi možemo za svaku hroniku da nađemo neku njenu zasebnu temu, ona se ne može izdvojiti iz jedinstvene tematike celokupne Biblije. Tematičnost podrazumeva i poučnost: “A ovo biše ugledi nama” (1. Kor. 10,6).
3. Iz prethodnog proizilazi i sledeća osobina biblijske istorije, a to je selektivnost.Ustvari, svaka je istoriografija nužno selektivna, jer od celokupnog sleda događaja ističe bitne istorijske događaje koji doprinose promenama u širem vremenu i prostoru. I Biblija izlaže samo istorijski značajne događaje, ali se radi o sasvim drugim merilima istorijskog značenja. Naglašavaju se oni događaji koji imaju uticaja na Božji odnos i delovanje prema ljudima, a preskaču se sva zbivanja koja mogu svetovnom istoričaru delovati značajno, no nemaju uticaja na sveti Zavet Boga i njegovog naroda. Tako imamo prilično detaljno opisane postupke bezbožnog Izriljskog kralja Ahava, za koje bismo gotovo rekli da se tiču pre svega njegovog privatnog života, dok s druge strane Biblija ćuti o njegovoj značajnoj ulozi u pobedi nad Asircima u bici na Karkaru (853/2 godine pre Hrista). Iako bi ove druge informacije bile dragocene svetovnom istoričaru, biblijski ih istoričar prećutkuje, jer se ne uklapaju u temu o otpadu Severnog Izrailja pod vođstvom Ahavovim.
4. Tematska usmerenost hronika dovodi i do toga da one nisu strogo hronološke.Događaj opisan nakon nekog događaja ne mora biti i hronološki nakon njega. Primer je izvještaj o Senahirimovoj smrti i Jezekijevoj bolesti. Beleškom o Senahirimovom ubistvu (2. Car. 19,37; isto i Isa. 37,38), koje se odigralo oko 689.g. pre Hrista završava se tema o njegovoj neuspešnoj opsadi Jerusalima (zapravo o Božjem izbavljenju Jerusalima), da bi se tek potom prešlo na priču o Jezekijevoj bolesti (2. Car. 20; isto Isa. 38), koja se odigrava najmanje deset godina pre Senahirimove smrti. Iako ovakav način pisanja nije neprimeren ni u svetovnim istorijskim spisima, za Bibliju on predstavlja gotovo redovnu pojavu, što onemogućava neke zapadnjački precizne hronologije (do kojih biblijskim piscima nije ni stalo).
5. Najviše raspravljana odlika biblijske istorije je njena činjeničnost.Mnogi su kritičari proglašavali Bibliju čistom mitologijom, koja iz didaktičnih razloga izmišlja razne događaje. Međutim, bez obzira hoće li ko prihvatiti ili ne istoriju biblijskih hronika, treba jasno istaći da biblijski pisac sve opisane događaje tretira kao stvarna zbivanja, a ne kao poučan mit. Svakako, moramo da ponovimo da nema svaki tekst u Bibliji doslovno značenje, jer postoje simbolizmi i parabole – zato je zadatak hermeneutike da odvoji doslovne izveštaje od simboličkih, ali nikako ne tako što će se očigledne hronike proglasiti maštovitim poređenjima. Iako ih današnja nauka ne prihvata istorijskim, činjenica je da Biblija događaje poput stvaranja, pada u greh i Hristovog vaskrsenja smatra doslovnim istorijskim događajima. Kada govorimo o činjenicama svakako treba da razlikujemo naučne činjenice, koje se mogu dokazati naučnim metodama, od činjenica vere, koje ne mogu da imaju svoje naučne dokaze, no to ih ne čini izmišljotinama.

Tumačenje biblijskih hronika

Načela tumačenja i pravilnih egzegetskih postupaka koja vrede za celokupno Pismo vrede i za tumačenje hronika. Ipak, postoje određene tačke koje biblijski tumač posebno treba da ima u vidu kada se bavi hronikama:

Istorijsko zaleđe hronike jednostavno ne sme da ostane neshvaćeno. Sva dostupna biblijska i vanbiblijska građa o jednom događaju treba da bude pažljivo razmotrena, jer u protivnom tekst može zauvek ostati tamno mesto.

Razumevanje događaja mora da polazi od razumevanja celokupne knjige, odnosno njene glavne teme i osnovne teze.

Da bi se shvatila tema hronološkog spisa od nenadoknadive je vrednosti da se locira vreme nastanka hronike. Pitanje autorstva je od sekundarne važnosti, osim u slučajevima kada se on jasno navodi od strane Isusa i apostola. Stoga je mnogo bitnije da shvatimo vreme u kojem, na primer, nastaje Knjiga o sudijama nego da li je nju pisao Samuilo ili grupa anonimnih autora.