Kanoničnost svetih spisa

Može da se učini čudnim zašto su određeni spisi prihvaćeni, a zašto nisu prihvaćeni neki drugi (posebno zašto protestanti ne prihvataju spise koje katolici i/ili pravoslavni smatraju takođe kanonskim). Ovde se radi o dva pitanja, komplementarna ali različita. Takođe, odgovor nije istovetan po pitanju Starog ili Novog zaveta.

Kanoničnost starozavetnih spisa

U starozavetni kanon ušli su spisi koji nose pečat proročkog autoriteta. To znači ili da su ih pisali proroci, ili da su autentični zapisi o delovanju proroka. Proročki autoritet ne nose samo one knjige koje imaju naslove “knjiga proroka”. Mojsije, Isus Navin, Samuilo, Solomun, David, te brojne izrailjske sudije, takođe su bili proroci, jer su prenosili narodu Božje objave ili vodili narod po Božjem otkrivenju. Proročka služba u Izraelu temeljila se na uzdizanju Tore (Mojsije se smatra najvećim prorokom – 5. Mojsijeva. 34,10)

Nekanonski starozavetni spisi

Jevreji u dijaspori su se držali tzv. Aleksandrijskog kanona, tj. grčkog prevoda starozavetnih spisa koji je u sebi sadržao i spise kojih nije bilo u jevrejskom kanonu. Sabor u Jamniji je poseban naglasak stavio na činjenicu da spomenuti spisi (Judita, Tobija i drugi već spomenuti) ne nose proročki autoritet (ili ga lažno prisvajaju, kao Baruh). Druga je činjenica bila da ova dela nisu postojala u jevrejskim rukopisima, premda za neka od njih (poput Siraha) znamo da izvorno jesu bila napisana na jevrejskom, ali nisu i sačuvana na jevrejskom.

Ova argumentacija svakako je temeljna, ali treba dodati još neke razloge zbog kojih protestanti ne prihvataju apokrifne/deuterokanonske spise. Treba primetiti da nema svaki spis sve nabrojane probleme, ali opet svaki od njih ima previše nedostataka da bi ga jevreji i protestanti mogli uvrstiti u kanon:

• Ne podupire se inspirisanost spisa– pisci nigde ne nagoveštavaju da prenose Božju autoritativnu poruku; nekad upravo tvrde suprotno.

Druga Makabejcima završava nekom vrstom izvinjenja čitaocima; Sirah govori o svojoj knjizi kao prevodu njegovog deda Isusa, koji se bio našao pozvanim da napiše štogod poučno. U svakom slučaju, to se suprotstavlja autoritativnosti starozavetnih spisa i nimalo ne podsjeća na “reč Gospodnju”.

• Istorijske netačnosti– ne samo da pisci nisu očevici opisanih događaja, nego je očito da nemaju nikakav istorijski dokument ili predanje na osnovu kojeg grade svoje pripovedanje. Njihova netačnost katkad može da se nazove lažju.

Tobija tvrdi da je radio kao upravitelj na Salmanasarovom dvoru, da bi potom izneo podatak “kada Salmanasar umrije, zacari se umesto njega Senaherib, njegov sin.” (Tobija 1,15). No iz istorije znamo da je Salmanasara (V) zamenio Sargon II (721-705), koji nije bio ni u kakvom srodstvu sa Salmanasarom. Tek Sargona zamenjuje njegov sin Senaherib. To je nedopušteno velika rupa u sećanju čoveka koji sebe naziva neposrednim očevicem. Pisac Judite Navuhodonosora smešta u Ninivu i proglašava kraljem Asiraca, no iz istorije je poznato da je još Navuhodonosorov otac Nabopolasar razorio Ninivu i istrebio Asirce. Istorijskih netačnosti ima i na drugim mestima, ovo su samo najkarakterističnije.

• Teološke greške. Činjenica je da se mnoge teze iz apokrifnih spisa najblaže rečeno ne uklapaju u učenje Starog zaveta, a kasnije ni u Isusovo učenje (koje se oslanja na Stari zavet). Najopštije govoreći, apokrifni/deuterokanonski spisi izlažu već razvijeno judaističko učenje (uz mnoštvo praznoverica), dakle upravo ono učenje s kojim se tako otvoreno i oštro sukobljavao i sam Isus.

Ne mogu se detaljno nabrojati sve pogreške, ali ih je moguće uopšteno podeliti u nekoliko osnovnih grupa:

1. iskupljenje dobrim delima, što je temeljno judaističko učenje. Njega nalazimo u Tobiji 4,10 gde se govori o oslobođenju od smrti davanjem milostinje.
2. monasticizam i asketizam– Judita (8,4-8) se povukla u osamu nakon smrti svoga muža i postila svim danima osim subote i praznika. Ovakav oštri zakon o postu nespojiv je sa Starim zavetom (i zdravim razumom).
3. osvetoljubivost– Judita hvali Simeunov pokolj Sihemljana (1. Mojsijeva 34), iako je jasno da ovo delo ne nailazi na Božje odobrenje (vidi 1. Mojsijeva 49,5-7). Upravo suprotno, Bog zahteva balans prestupa i kazne (1.Mojsijeva 21,24-25).
4. laganje– u Tobiji 5,4-13 anđeo Rafael (navodno jedan od svetih anđela) se lažno predstavlja. Judita od Boga praktično traži snagu za laž (9,13).
5. ograničenost spasenja– Knjiga mudrosti 3,16 uči da se neće spasiti nezakonito rođena deca, iako u Sudije 11,1 imamo primer Jeftaja kojega Bog određuje za sudiju.
6. praznoverice– dovoljno je pročitati kako je Tobit oslepeo (Tobija 2,9-10) od ptičjeg izmeta, ili samo malo dalje (3,8) o zloduhu Asmodeju koji je pobio sedam muževa nesretne Sare i shvatiti o kakvom se praznoverju radi.
7. čaranje– lek koji preporučuje anđeo Rafael (inače se ne spominje nigde više u Bibliji) u Tobiji 6,1-9 jest zapravo čista vradžbina, suprotna jasnoj Božjoj naredbi u 3. Mojs. 19,26.
8. prepostojanje duše– Mudrost 8,19-20: “Imao sam dobru dušu, ili bolje: jer bijah dobar ušao sam u telo bez ljage”, donosi ideju kojoj nema mesta ni u kakvoj biblijskoj teologiji.
9. molitva za mrtve– u 2. Makabejcima 12,42-46 Juda Makabejac prinosi žrtve pokajnice za mrtve vojnike koji su bili potajni idolopoklonici. Ovo je postalo temelj učenja o čistilištu i molitvi za mrtve, iako se ni ovde ne spominje reč “čistilište”.

Apokrifi Novog zaveta

Kanoničnost novozavetnih spisa

I ovde se bavimo dvostrukim pitanjem: koji su razlozi prihvatanja navedenih 27 spisa Novoga zaveta i odbacivanja mnogih drugih spisa (o čijem se odbacivanju slažu sve hrišćanske zajednice).

Osnovni uslov prihvatanja spisa u kanon bio je apostolski pečat. Svi pisci novozavetnih spisa bili su ili apostoli (Matej, Jovan, Petar, Pavle) ili iz njihovog neposrednog kruga (Marko, Luka, Juda i Jakov). Iako je pitanje šta sve u sebe obuhvata naziv apostol, ipak je jasno da se radi o očevicima Isusovog života (osim Pavla, ali koji kasnije ima viziju Hrista), koji su bili poslani (grč. apostolos znači poslanik) od samoga Isusa da šire Jevanđelje. Crkva je pomno ispitivala sve spise koji su za sebe tvrdili da su apostolski i odbacivala je sve one koji nisu imali dokazano poreklo, odnosno potvrđenu predaju iz apostolskih vremena. Dodatni test za proveru svih “pretendenata” na kanoničnost bilo je njihovo učenje, koje je moralo da se slaže s priznatim kanonskim spisima. Uglavnom, svim odbačenim spisima, iako ponekad pravovernim, nedostajao je upravo apostolski pečat, dok je većina njih svojim učenjem duboko zastranila s pozicije apostolske nauke.

Novozavetni apokrifi

Oni se sastoje od mnoštva knjiga, svih novozavetnih vrsta – jevanđelja, dela, poslanica i apokalipsi – od kojih neke potiču još iz 2. veka (većina iz znatno kasnijih). Njihova je uloga bila dvostruka – ili da se istakne neka hrišćanska doktrina (što je često znalo da dovede i do uvođenja neke nehrišćanske doktrine) ili da se zadovolji radoznalost čitalaca novozavetnih spisa opširnim detaljiziranjem događaja opisanih u Novom zavetu (posebno Isusovog detinjstva, Marijinog začeća, sudbine dvojice razbojnika i sl.). Neki apokrifni spisi zadržavaju ranohrišćansku doktrinu (ali nemaju apostolski pečat); drugi skreću u raznovrsne jeresi (gnostičke ili sektaške prirode), ponekad prelazeći i granice osnovne pristojnosti i dobrog ukusa. Svima njima nedostaje istorijske utemeljenosti, osim u onim detaljima gde postoji slaganje s kanonskim spisima.

Apokrifna Jevanđelja

Obično se dele na:

1. Jevanđelja o Isusovim roditeljima i Isusovom detinjstvu

Njima se želi nadomestiti šturi opis ovih tema u Mateju, Marku i Luki (Jovan nema ništa o tome). Najpoznatija su Protojevanđelje Jakovljevo, Tomino jevanđelje detinjstva, Pseudo-Matejevo jevanđelje, Uznesenje Marijino, Istorija Josifa tesara i Arapsko-armenijska jevanđelja o Isusovom detinjstvu.

Protojevanđelje Jakovljevo govori o Marijinom rođenju od ostarele majke Ane i bogatog Joakima. Slično malom Samuilu, trogodišnju Mariju dovode u hram, gde je hrane anđeli sve do dvanaeste godine, kada je po čudesnom izboru zaručena za Josifa. Josif je udovac sa sinovima iz prethodnog braka. Kada Josif otkrije da je Marija u šestom mesecu trudnoće, piju vodu očišćenja (vidi 4. Mojsijeva 5,11-31). Isus se rađa u pećini, Mariju porađa jevrejska babica a Saloma potvrđuje da je Marija devica. U poslednjim poglavljima Irod ubija Zahariju, oca Jovana Krstitelja, a sam Krstitelj izbegava tu sudbinu begom u planine.

Tomino jevanđelje detinjstva prikazuje Isusa u dobu od pet do dvanaest godina. Petogodišnji Isus uspeva da napravi 12 glinenih vrabaca koji čudesno poleću. Kada mu sin Ane pisara prolije vodu iz posude, Isus ga proklinje: “Ti drski, bezbožni glupane!” Dečak koji se slučajno sudario s Isusom pada mrtav. Oni koji ga optužuju gube vid. Mali Isus pomaže poočimu tesaru čudesno proširujući grede do željene veličine.

Pseudo-Matejevo jevanđelje donosi neke anegdote iz puta po Egiptu: palmino drvo se saginje da bi Marija ubrala plodove, put od trideset dana oni uspevaju prevaliti za jedan dan, 365 idola u paganskom hramu padaju pri ulasku Marije i djeteta.

U drugim jevanđeljima o Isusovom detinjstvu navodi se svedočanstvo babice s Isusovog rođenja da Isus nije imao težinu kao druge bebe i nije plakao; na putu u Egipat Marija i Isus susreću dva razbojnika, Tita i Dimaha, kojima beba Isus proriče da će za trideset godina biti razapeti s njim, i to koji na kojoj strani (Dimah je onaj koji je priznao Isusa). Vaznesenje Marijino donosi izveštaj o čudima vezanim uz telo mrtve Marije, koje kasnije oživljava i biva preneseno u raj.

2. Jevanđelja Isusove muke i vaskrsenja

Najvažnije je Petrovo jevanđelje, koje je bilo u širokoj upotrebi kod ranih hrišćana krajem II veka. Isus je prikazan kao onaj koji nije osećao nikakav bol prilikom raspeća. Stražari na grobu ujedno su svedoci vaskrsenja: dvojica čije glave sežu do neba vode jednoga čija glava nadrasta nebesa. Jevanđelje Nikodimovo govori da je Veliko veće nakon vaskrsenja priznalo da je Isus vaskrsao; rimske zastave se klanjaju pri Isusovom ulasku kod Pilata; Isusu u prilog svedoče Nikodim i Berenika (Veronika), koju je Isus izlečio od tečenja krvi; razbojnici razapeti s Isusom jesu Disma i Gesta, a vojnik koji je kopljem probô Isusa jeste Longin. Isus silazi u donji svet, strašeći Sotonu i odvevši sa sobom vernike, uključujući Adama i pokajanog razbojnika Dismu. Neki detalji ovog jevanđelja doveli su do kanonizacije Pilatove žene Prokle u Grčkoj pravoslavnoj crkvi i do proslave Dana svetog Pilata u Etiopskoj pravoslavnoj crkvi.

3. Jevrejsko-hrišćanska jevanđelja

Najpoznatija su Jevanđelje Nazarena, Jevanđelje Ebionita i Jevanđelje Jevreja. Prva dva predstavljaju prerađene verzije Matejevog jevanđelja. Prema jevanđelju Nazarena čovek sa suvom rukom (Mt. 12,10) je bio klesar; Isus nalaže učenicima da praštaju 70 puta 7, dodajući da je i u spisima Starog zaveta bilo pogrešnih tekstova; bila su dva bogata mladića, a od tri sluge s talentima jedan je umnožio bogatstvo, drugi je sakrio talenat a treći ga potrošio s bludnicama i sviračima. U Jevanđelju Ebionita, koji su bili jevrejski hrišćani iz Transjordanskih oblasti, govoreći o Krstiteljevoj ishrani, a u skladu sa svojim strogim vegetarijanstvom zamenjuju reč “skakavac” (grč. akris), s rečju “kolač” (grč. enkris). Nema izveštaja o rođenju, jer su negirali Isusovo rođenje od device.

4. Jeretička jevanđelja

Radi se uglavnom od gnostičkim jevanđeljima – samo za gnostika Bazilida postoji podatak o 24 prikupljena jevanđelja. Osim ovih, najpoznatija su Evino jevanđelje, Jevanđelje Jude Iskariotskoga, Jevanđelje Egipćana i brojna Vartolomejeva jevanđelja.

5. Tajno jevanđelje

Radi se o rukopisu koji spominje tajno Jevanđelje po Marku, koje je ovaj napisao u Aleksandriji nakon Petrove smrti u Rimu. Po svemu sudeći, posedovalo je elemente magijskog i erotskog, te se očito radi samo o još jednom apokrifnom jevanđelju.

Apokrifna Dela

Pripisivana su uglavnom apostolima Pavlu, Andriji, Petru, Jovanu, a ponekad i Filipu, Tadiji i Mateju.

Dela Pavlova donose u prvom delu dogodovštinu izvesne Tekle iz Ikonija, koja je toliko očarana Pavlovim propovedanjem devičanstva da odbija da se uda se za svog verenika, koji potom Pavla privodi prokonzulu. Tekla posećuje Pavla i osuđena je na spaljivanje, no vatra se čudesno gasi. Ona postaje Pavlova pratilja i uprkos mnogim iskušenjima ostaje doživotna devica. U drugom delu imamo Treću Korinćanima poslanicu koju Korinćani šalju Pavlu, zatvorenom u Filipima (zbog uticaja na neku Stratoniku) i u kojima se oni pod uticajem lažnih učitelja odriču proročkog autoriteta, Božje svemoći, vaskrsenja tela, stvaranja čoveka i sveta od Boga (svet su stvorili anđeli) i Hristovim rođenjem u telu. Ožalošćeni Pavle na te jeresi pruža oštre odgovore. Treći dio Dela Pavlovih govori o njegovom mučeništvu pod Neronom. Krvnik koji Pavlu odrubljuje glavu biva poprskan mlekom umesto krvlju. Pavle se u viziji pojavljuje Neronu i njegovim oficirima, proričući im sud; prefekta i stotnika zadužene za Pavla krštavaju Luka i Tit.

Dela Petrova govore o tome da je Petar izlečio svoju nepokretnu kćerku da bi pokazao nevernom posmatraču kako je to kadar učiniti, a potom joj opet vratio paralizu, da bi je sačuvao od okrutnog suda. Opširnije se opisuje sukob Petra i Simona Maga u Rimu, gde se Petar čak služi jednim psom kako bi oslobodio Marcela kojega je svezao Simon mag. Završetak latinske verzije ovih Dela donosi priču o Petrovom begu iz Rima zbog pretnji njegovom životu. On susreće Hrista koji ga upozorava da će se predati na još jedno raspeće ukoliko se Petar ne vrati u Rim. Petar se vraća u Rim, biva osuđen na smrt raspećem, i na vlastiti zahtev, objašnjen mračnim simbolizmom, razapet s glavom na dole. Marcel sahranjuje Petra, koji mu se potom javlja u viziji. Neron želi opšte progonstvo, ali ga vizija sprečava u tome.

U Delima Jovanovim imamo prvo spominjanje slikanja svete slike (s Jovanovim likom). Istini za volju, Jovan se tom slikanju protivi. Inače se ova Dela smatraju najjeretičnijim od svih drugih apokrifnih Dela, jer su opterećena gnostičkim zabludama.

Dela Andrijina najviše se fokusiraju na njegovom zatočeništvu zbog nagovaranja izvesne gospođe Maksimilije da se odvoji od svoga supruga, kako bi se oslobodila zemaljskih stvari. Zbog toga biva razapet i tri dana propoveda s krsta, odbivši ponuđenu aboliciju.

Apokrifne poslanice

Najistaknutije su Poslanice Hrista i apostola, Treća Korinćanima (u okviru Dela Pavlovih), Laodikejcima, Poslanice Pavla i Seneke, Titova poslanica, itd. Treba istaći Poslanice Pavla i Seneke, kojima se prenosi neopravdano uverenje da je stoički rimski filozof Seneka (čiji je rođeni brat bio Galion iz kanonskih Dela 15) bio tajni Pavlov učenik. Nedeljnu poslanicu (iz V v.) je navodno lično Isus s neba bacio na mnoge oltare, optužujući hrišćane zbog kršenja nedelje.

Apokrifna Otkrivenja

Najpoznatija Otkrivenja (Apokalipse) nazvane su po Jakovu, Pavlu, Petru, Stefanu, Tomi i Devici, Sibili, Isaiji i Jovanu. Pavlovo Otkrivenje nastavlja se na 2. Korinćanima 12,1-4 gde Pavle spominje svoje nebeske vizije. Pavle posmatra blaženstva pravednika i muke grešnika, lično učestvujući na suđenju jednom pravedniku i jednom grešniku. Pravednici prebivaju u gradu, u čijem središtu David peva psalme, posebno tokom mise na zemlji. Na kraju grada nalazi se oblast tame, s ognjenim jezerom u kojem se prže izvesni biskup koji je zanemario službu siromašnima, te sveštenik i đakon koji su prekinuli post. Grešnici mole Gavrila da posreduje za njih kod Isusa, te se njihove patnje olakšavaju nedeljom. Ovo Otkrivenje je inače vredan dokument koji prikazuje popularne hrišćanske ideje IV veka

Sibilina proročanstva jesu hrišćanske knjige pripisane paganskoj proročici, što su pre hrišćana već učinili Jevreji.